| Култура |
У Народном музеју представљене монографије о чувеном зографу Андрији Раичевићу и манастиру и граду ДобрунИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ И ЛЕГЕНДЕФеномен неистражености средњовековних градова Полимља и Подриња, али и сликарски опус монаха и зографа Андрије Раичевића, најзначајнијег српског уметника 16. и 17. века, подстакли су Драгишу Милосављевића, историчара уметности Народног музеја из Ужица, да се систематски посвети овим темама. Као плод вишегодишњих истраживања настале су две монографије, као значајан и научно утемељен допринос историји српске духовности и културе: ,,Зограф Андрија Раичевић, епоха и дело” и ,,Средњовековни град и манастир Добрун”. Реч је о књигама које би у сваком времену нашле и издавача и читаоца, рекао је књижевни критичар Петар Арбутина, у име ,,Дерете”, Издавачке куће која је објавила оба дела, на књижевној вечери у чачанском Народном музеју приликом њиховог представљања. Мало се зна о српској црвеној уметности насталој у време пада Србије у средњовековно ропство. Милосављевић је успео да из тмине времена извуче лик Андрије Раичевића који је у црквено сликарство успео да уведе минијатуре и обоји лице читаве епохе, не потписујући при том своје дело, што је по свему судећи, био његов стваралачки принцип, рекао је Арбутина. Темељним изучавањем Милосављевић је уобличио портрет овог аутентичног уметника који је у свом стваралачком опусу објединио импозантан сликарски и илуминаторски рад, сликање црквених минијатура и фресака. Из ове монографске студије сазнајемо да је зограф Андрија Раичевић добро познавао критско и византијско сликарство. његово дело су и царске двери које се данас чувају у Сарајеву, али и велелепно распеће у Благовештењу Рудничком. Живео је у време када су се у манастирима стицала сва духовна и световна сазнања и достигнућа, истакла је Делфина Рајић, директор чачанског Музеја. Рецензент студије о зографу Андрији Раичевићу је академик Дејан Медаковић. О средњовековном граду-тврђави и манастиру Добрун недалеко од Вишеграда, кроз две паралелне приче Драгиша Милосављевић пише на 335 страница богато илустрованих са 90 црно-белих и 80 фотографија у боји, наводи Саво Дерикоњић, археолог и директор Завичајног музеја из Прибоја. Добрун је као и друга средњовековна утврђења дуж Дрине и Лима делио судбину граничног подручја Србије. Милосављевић је детаљно анализирао историју и сликарство добрунске цркве. Упркос томе што му се зидови осипају сваког пролећа овај стари град траје и представља “епску парадигму српског трајања”, истакао је Дерикоњић, указујући посебно на феномен неистражености оваквих топонима у српској историји. О вредности ове студије сведоче и њени рецензенти, академици Јованка Карић и Гојко Суботић. Културна баштина Западне Србије и северне Црне Горе је предмет вишедеценијског истраживања Драгише Милосављевића, о чему је објавио више студија. Само у Полимљу постоји седам неистражених утврђених средњовековних градова, а у њих нису убројани они на подручју Рудог и Вишеграда. Ова монографија требало би да буде подстицај за будућа истраживања и ових, непознатих и недовољно проучених знамења. З.Л.С. Отворена 11. годишња изложбаУдружења љубитеља уметности "Естет"ПОСТОЈАНА УМЕТНОСТ, САДА И ОВДЕУ галерији Народног музеја, прошле недеље је отворена 11. годишња изложба Удружења љубитеља уметности “Естет”, на којој је изложено око 100 радова 32 аутора. Председник удружења “Естет” Братислав Јевтовић, истакао је да сви аутори изложбе имају своју публику, да то јесте важно, али не и најважније, јер су сам чин стварања и његов аутентичан резултат на првом месту. Разуме се да чулност, на овај или онај начин, омогућава сензације из домена уметности, каже Јевтовић изражавајући уверење да је традиционална уметност постојанија неголи што то “многи псеудолози и патографи арта мисле”. Наравно, не говори се о уметности која би своју сврху и алиби видела у конзервативности. - Макар се данашња авангарда даноноћно расипала свакојаким пабирчењима, макар се сва виорила у сопственим аздијама и рестловима, макар преобликовала, рециклирала, и, мање или више домишљато, рабила све чега је у стању да се сети и досети. Макар, макар, макар... И ма колико да се здушно и неуморно понашала као свеприсутни, и некритички фаворизовани, бастрад. Као тетошени, заједнички бастрад свих уметничких родова, грана и дисциплина - рекао је Јевтовић на отварању изложбе. Изложба, постављена у организацији Народног музеја и удружења “Естет”, биће отворена до 8. октобра. Н. Р. Бивши министар одбране поклонио својениформе чачанском музејуОДЕЛО ЧИНИЧОВЕКА И ДРЖАВУПриликом предаје поклона генерал потпуковник Марко Неговановић изрекао је његошеве стихове “Ђе је зрно клицу заметнуло, онде нека и плодом почине”Генерал потпуковник Марко Неговановић, министар војни од 1991. до 1994. године (у време када су се на челу југословенске владе налазили Радоман Божовић и Никола Шаиновић) данас има 72 године и пензионерске дане проводи у Београду. Током дуге војничке каријере службовао је у Скопљу, Сарајеву, љубљани, Книну и Београду, обављао је послове који се поверавају само “најбољим официрима”, а извесно време био на челу Контраобавештајне службе. - Задовољан сам својим животом и немам чега да се стидим. Имам добру породицу, две ћерке, већ сам и прадеда. Ако је човек физички и ментално здрав, и ако уме да организује своје време, могу и пензионерски дани да буду лепи - казао је генерал потпуковник на конференцији за новинаре у среду, приликом предаје дара Народном музеју. Осим комплета својих униформи (СМБ и тамно плавих за свечане прилике), и осталих одевних предмета које је као официр носио, Неговановић је музеју поклонио бројне фотографије, разврстане по периодима, копије указа о постављењима и значке које је добијао као члан разних делегација.”Човек се тешко одваја од предмета који прате његов живот”, рекао је бивши министар војни, признавши да од неких, као што су пиштољ и позлаћени сат, које је од Војске добио за заслуге у служби, и мач који му је поклонила кинеска војна делегација, ипак није могао да се растане. Објашњавајући разлоге даривања чачанског музеја, он је, не скривајући емоције, казао да се, како време протиче, све чешће враћа својим коренима. Рођен је у селу Остри, малу матуру завршио у чачанској гимназији, а школу за активне артиљеријске официре у Загребу. Желео је, каже, да постане, електроинжењер, али “у животу се све не дешава како желимо, већ како може”. “Ово је један од најлепших тренутака у мојим позним годинама”, казао је дародавац приликом предаје поклона, док је директорка Народног музеја Делфина Рајић нагласила да су предмети које је музеј добио од изузетног значаја за разумевање наше блиске прошлости. - Униформе, односно службена одела у Србији у 19. и 20. веку представљају важан сегмент наше културне баштине и државног континуитета Србије, као самосталне државе и у оквиру Југославије. Униформе које су пред нама преносе битне информације о ликовном укусу епохе, моди и начину представљања државне моћи. Оне имају и идејни аспект, јер се у њима огледа развој државе и друштва - објаснила је Делфина Рајић. Е.В. |
| < Претходно | Следеће > |
|---|
 |
