| Репортажа |
Први примерак фототипског издања „Никољског јеванђеља“ поклоњен манастиру НикољеНА РАДОСТ СВИХ„Никољско јеванђеље”, једно од најлепших српских средњевековних рукописа које има велики значај за ширење учења Српске православне цркве, поново је, после више од 150 година, у манастиру Никоље. Први примерак фототипског издања, монахињама манастира уручио је Владимир Давидовић, саветник у Министарству правде.Монахињама манастира Никоље, прошле суботе је уручен први примерак фототипског издања „Никољског јеванђеља”. Први примерак овог драгоценог рукописа српске културне баштине, монахињама манастира уручио је Владимир Давидовић, саветник у Министарству правде. Претпоставља се да је „Никољско јеванђеље” настало у 14. веку у манастиру Никоље, које је пронашао 1820. године Вук Стефановић Караxић. Рукопис је 1854. године из манастира однео Вуков зет Алекса Вукомановић. Јеванђеље је вековима чувано у Овчарско-кабларском манастиру, касније у Народној библиотеци у Београду, а 1915. године „прати” српску војску и народ на путу према Крфу. На Косову му се губи сваки траг, и тек недавно је пронађено у библиотеци „Честер Бити” у Даблину. Јеванђеље је нестало за време Првог светског рата и дуго није била позната његова судбина. - Верујем да се радује цела околина што смо добили натраг оно што нам је одузето. Сањали смо да се у манастир врати ово јеванђеље у оригиналу. Велика је вредност и обновљеног, јер знамо да нас Господ Бог кроз силу јеванђеља чува. У манастиру имамо и других јеванђеља, али Никољско је најстарије а и потекло је одавде - рекла је мати Еупраксија, игуманија манастира Никоље. Претпоставља се да је ову драгоцену српску културну баштину, после рата однео амерички колекционар Честер Бити, који је рукопис са вредном колекцијом поклонио Ирској. У Даблину је, у његову част, основана библиотека у којој се и данас налази оригинал рукописа. Према истраживању новинара Родољуба Петровића, у траг „Никољском јеванђељу” ушао је Владимир Мошин, преко лондонског слависте Xона Барникота, који је желео да се консултује о неким словенским рукописима из чувене библиотеке сер Честера Битија у Даблину. Мошин сматра да је „Никољско јеванђеље” израђено за босански краљевски двор у последњој четвртини 14. века, када је босански владар Твртко Први, после смрти цара Уроша 1371. године, почео да претендује и на српску круну. Штампање фототипског издања „Никољског јеванђеља”, једног од најлепших српских средњевековних рукописа које има изванредан значај за ширење учења Српске православне цркве, реализовано је на иницијативу Владимира Давидовића. Предајући први примерак драгоценог рукописа, Давидовић је истакао да није највећа несрећа то што се јеванђеље налази у Ирској, у Даблину, већ што су многи на ово јеванђеље потпуно заборавили. - Хвала на могућности да вам као мирјанин, на овом светом месту вратим оно што вам је неко однео у најбољој намери. У најбољој намери га и доносим - рекао је Давидовић предајући јеванђеље игуманији манастира Никоље, мати Еупраксији, да га, како је истакао, стави на свети престо, на радост свих, на славу Бога, његовог сина Исуса Христа, манастира и Српске православне цркве. Н. Р. Добра намера- Они који су га носили, имали су добру намеру, да се похвале, да покажу да је нова српска држава директни наследник средњевековне државе. Они су желели да се тадашњој Европи, која је признала независну Србију 1878. године, представе у најбољем светлу. Нису то биле никакве пљачкашке намере, већ једноставно потреба да се репрезентујемо на најбољи могући начин... У моменту стварања нове српске државе, неко је веровао да је веома важно да ово јеванђеље буде у првој поставци репрезентације Српске православне цркве. Неко је хтео да покаже везу коју смо имали са Светим Савом и средњевековном Србијом, и то је успешно учинио. Несрећа, Први светски рат... нестало, изгубило се... - рекао је, поред осталог, Владимир Давидовић. Бивши ученици школе у Заблаћу прославили 45 година матуреПОНОВО У ШКОЛСКИМ КЛУПАМАШколу су напустили као безазлени петнаестогодишњаци, а у ђачким клупама се поново обрели овог 29. септембра, као шездесетогодишњациРазредни старешина Сретен Гостиљац није више међу живима, његова супруга Емилија, такође наставник ове школе у пензији, из емотивних разлога није у стању да то учини, па некадашње ученике прозива Радослава Бабић која им је предавала српскохрватски језик. А свако од тридесетак присутних успева да са неколико речи и у неколико минута поднесе својим друговима, преживелим наставницима и себи самима рапорт о животном путу дугом четири и по деценије. - Живела сам и живим у Балузи. Имам дивну породицу, два сина, две снаје, две унуке и два унука. Шта ми је више потребно ? - испричала је, у једном даху Станица Винић, гласом који одаје задовољство проживљеним животом. Магдалена Вучковић је пензионисана у Београду, а онда се са животним сапутником вратила у његово родно село, код Ариља. Баве се пољопривредом, „раде малине” и помажу деци. Имају два сина, унуче је на путу. - Још увек радим у Фабрици резног. Раније сам се мало бавио и руковођењем, али сам дигао руке од тога. Син и ћерка су просветни радници, унучићи још нису стигли. Пре подне сам у Чачку, а поподне проводим у Балузи где сам свој човек на своме - извештај је Славољуба Пауновића. његова школска другарица љиљана Јаковљевић пензију је зарадила у Чачанској банци, као економиста, а сада има агенцију за књиговодствене послове и две унуке од старије ћерке. Слободану Трифуновићу је „највећа занимација” унук Ђорђе стар 70 дана. Читав радни век провео је у „Ратку Митровићу”, а није му било тешко да у 51. години заврши вишу школу. Иначе, и он и супруга и двоје деце похађали су заблаћску школу. Из Београда је на прославу стигао Милинко Стишовић, генерал у пензији. Још увек је професор Факултета безбедности и Војне академије. - У животу сам научио да је најважнија позитивна енергија. Највећи део времена проводим у Београду, али сам све чешће у мом Чачку и мојој Балузи. Имам и знања и искуства и спреман сам да помогнем Генералштабу и Министарству одбране у реформи војске и њеном укључивању у европске интеграције - каже амбициозни генерал. Софија Станковић се хвали да је чак пет пута била у Америци, код ћерке. И тако редом. Нису се ни овој, као ни осталим генерацијама, сви снови и амбиције испунили, али када све сабере и одузме може да буде задовољна и поносна на себе. - Онај осми разред који је школске 1961/62. године завршио школовање у овој школи, данас, 29. септембра 2007. године у својим клупама, на ванредном свечаном часу има врхунске пољопривреднике, мајсторе, возаче, трговце, домаћице, фармацеуте, економисте, техничаре, угледне руководиоце... У истим клупама су спортски тренер, инжењер, банкар и генерал. То смо ми данас. Добри и честити људи, цењени грађани, узорни родитељи, а многи већ брижне баке и деке - исписао је о својој генерацији Слободан Трифуновић, у жељи да овим литерарним радом поправи лошу оцену из српског језика од пре четири и по деценије. Није бивши ђак пропустио да опише полазак у први разред, септембра 1954. године, када су се у школском дворишту окупили дечаци, од којих су многи били босоноги, и девојчице „са једном или две плетенице”. њихов је изглед сведочио о сиромаштву и још свежим траговима Другог светског рата. - Пришао нам је старији господин, озбиљног и строгог израза лица, представивши се као наш учитељ. То је био Методије Крстић, предиван човек и педагог. И тако креће школовање последње генерације која је у основној школи у Заблаћу учила писање са таблицом и лигиштером. Почела је коса танка - усправна дебела, прва слова, први бројеви, прве казне и награде, оцене, слабе, добре и одличне, прве екскурзије и такмичења, прва заљубљивања и разочарања, први планови за будућност. Присетио се Слободан још којечега, а нарочито завршетка школовања у Заблаћу, јер осам година је прошло као трен, када их је разредни старешина испратио у свет речима да не зна које ће школе ко завршити, али да је сигуран да ће сви до једног постати честити људи и да ће се школа њима поносити. „Баш тако”, „Све је баш тако било”, коментарисали су његови другови и другарице. Неки су заплакали, други само уздахнули, а Слободан је од бивше наставнице Радославе овога пута добио чисту петицу. Многи су припитали могу ли и они да поправе оцену, а наставница им одговорила да су за свој рад и успех у животу сви већ заслужили одличну оцену. Био је ово први сусрет генерације после 45 година. Већ су се договорили да се кроз пет поново виде, на истом месту и опет у септембру. Бившу школу даривали су уметничком сликом, а дочекао их је и испратио, у своје и име 400 садашњих ђака, срдачан домаћин - директор школе Милијан Пауновић. Е.В. |
| < Претходно | Следеће > |
|---|
 |
