Професор др ЧЕДОМИР ЧУПИЋ, социолог,

о непостојећој културној политици, борби против корупције, "шок-терапији" и сиромаштву духа

.

ПАД У ДУХОВНО РОПСТВО ВОДИ У НЕСТАНАК

Професор Опште социологије и Политичке антропологије на Факултету политичких наука у Београду, др Чедомир Чупић, био је гост Градске библиотеке "Владислав Петковић Дис" на књижевној вечери посвећеној стваралаштву новинара, књижевника и преводиоца Бранислава Ђорђевића. Заједно са Чачанином који живи у Мадриду, али одржава чврсте везе са завичајем, ангажује се на афирмисању културних вредности Србије у свету, предочавајући при том и објективне препреке. Социјални ангажман Чупић је својевремено остварио као носилац "Отпорове" листе, а био је и члан Савета за борбу против корупције, који је влада основала пре седам година. Члан је председништва Удружења за политичке науке, Редакцијског одбора Енциклопедије политичке културе, часописа "Еуротранзиција", уредник и заменик главног уредника часописа "Гледишта"... У знак солидарности са новинарима који су масовно добили отказе 1992. године, прекинуо је сарадњу са Радио Београдом, у коме је радио као новинар. Редовни је професор на ФПН, а предаје и на Економском факултету. Аутор је књига "Политика и зло", "Политика и позив", "Социологија" и "Политичка антропологија". Разговарамо о културним феноменима данашњице, узроцима који спречавају развијање систематизоване културне политике, борби против корупције, сиромаштву духа, "шок-терапији" коју често "препоручује" као метод за успостављање реда...

Шта у овом тренутку можемо понудити Европи и свету ?

- Када говоримо о култури тешко да можемо нешто да понудимо Европи. Од српске модерне ми нисмо имали организовану и систематизовану српску културну политику. Слободан Јовановић је рекао да ми, нажалост, нисмо за свих 135 година успели да направимо аутентичан културни образац, али нисмо били ни склони да прихватимо стране обрасце. То не значи да нисмо имали појединце који су били културни светионици, таквих је широм планете. И они долазе да одају признање оном парчету неба које су прво у животу угледали. То не би смело да нас задовољи, јер мали народи се једино преко културе могу одржати, то је једина шанса. Не смемо имати недостижне циљеве. Покидани су мостови са светом.  Криминалцима није у интересу да до нас продре нови дух културе и толеранције, они обавезно "владају" из аудија и БМВ-а...

Шта спречава дефинисање kултурне политике у Србији данас?

- Више је момената који онемогућавају развијање тог културног обрасца. Први је сиромаштво. Материјално сиромаштво неминовно производи и "духовну сушу", човек који преживљава нема могућности да купи књигу. Други је доминација идеологије и власти над културом, борба за власт и престиж, ту култура нема шансу. Ауторитарни образац живота, такође, тешко да се у стању патроната развија слобода личности и култура. Ту спада и негативна селекција, трагично је када "мала памет, одређује велику памет", то је фарса. Креирање културне политике спречава и послушна интелигенција. Наши интелектуалци су у већини били идеолошки послушници, имали су моћ знања, али нису имали моралну културу и савест. Зато, док су на власти постају непристојни и бахати, а кад "падну" питоми су и "пузе". И лажне награде лажних донатора утичу на културне стандарде. Енглез Горди је средином 19. века био у Србији и први превео нашу народну књижевност, том приликом оставио је белешку "да су Срби срчан, топао, храбар и гостољубив народ, али имају једну фалинку - за финоћу имају лаж, а за стратегију узимају подвалу!"

Како повратити вредносни систем и онемогућити развијање контракултурних, односно, некултурних појава?

-  Културну политику спутава и помодарство, некритичко прихватање свега и свачега. И доминација шунда и кича. Немам ништа против забаве, али кад и званична политика "гура" забаву вашарског типа, онда то није нешто што би требало да нас представља. Од краја 80-тих и током 90-тих година доживели смо катастрофу пада свих вредности. Све је урушено. Дошло је до потпуног обрта на социјалној периферији. Маргиналци су постали они који диктирају систем вредности. Оно на чему друштво почива, а то су лекар, професор, учитељ, судија је урушено. Да имамо добру културну политику неке зграде у Београду би биле музеји и галерије у које би "улазила" Европа. Ако не можемо да направимо културни образац, треба да подигнемо ниво културних институција које ће својим садржајима "диктирати" одређене културне системе. Кад путујете Србијом видите одређене културне белеге, али то је све скромно. Колико је становништво култивисано види се и по његовом односу према духовним храмовима, међу њима су и библиотеке...

Ко би требало да буде пијемонт, носилац правилног и систематског креирања културне политике у земљи?

- Највећу одговорност сносе елите, посебно интелектуалне, дакле елите знања, али и политичке. Без добре сарадње међу њима тешко се може десити да се сутра направи добар културни образац. Тај образац предлажу интелектуалне елите, док га политичке спроводе у облику културне политике. Култура и образовање би требало да буду наш примарни, глобални задатак, прави стратешки систем у који ће се највише улагати. Зато што је "пад у духовно ропство много тежи од физичког ропства", говорили су још стоичари, јер, пад у духовно ропство води у нестанак. И издавачи су ти који сносе одговорност. Они су дужни да препознају праву вредност и да не чекају да нас свет преводи, морају сами наћи најбоље преводиоце, ми имамо велика дела која превазилазе и светска, али је њихова несрећа да су написана на малом језику. И најзад, никада се не сме заборавити традиција, а оно најбоље треба стално афирмисати.

Како тумачите превелику доминацију и уплив политике у све сегменте друштвеног живота, па и у културу?

- То указује на сиромаштво једног друштва у којем се политика као једна практична делатност, битна за човеков живот користи у личне сврхе. Она кроз учешће у власти омогућава одређене привилегије, добити, а овде се доживљава као лична корист, као бизнис, и из тих разлога она толико доминира. људи који успеју код нас да се докопају политике, баве се само својим личним стварима, а не оним због чега политика постоји, а то је општа корист, општи интерес, општа правда, то измиче. Показало се да преко политике људи могу за кратко време да се обогате, она им омогућава да демонстрирају моћ, а моћ, ако се не контролише и не критикује, постаје опасна. Моћ је такве природе да стално тражи да се храни и то њено храњење је бесконачно. Иза ње увек стоји похлепа, а то је велико сиромаштво и пустошење духа.

Били сте члан Савета за борбу против корупције. Колико је овај Савет био аутономан и доследан у свом раду? Одакле сте почели?

-  Никада нећу дознати мотиве за формирање овог Савета, да ли су били искрени или је то био неки притисак споља. Независно од тога, људи који су били у том Савету су искрено почели да раде оно чега су се прихватили. Сматрали су да је корупција велико зло, да је постала начин живота и да људи не могу ниједну потребу или интерес да задовоље, а да не уђу у неки ток подмићивања разних врста. То је страшно зло које једноставно разара оно што се зове ред, стабилност и сигурност у једном друштву, а у друштвима у којима нема реда стабилности и сигурности, живи се опасно. Схвативши то управо тако дошли смо до закључка да у тој борби треба да развијемо три стратегије. У краткорочној стратегији сматрали смо да корупцију треба зауставити у власти, зато што је власт извор корупције, која није ништа друго него злоупотреба службеног положаја. Ако у врховима власти зауставите корупцију, показало се, онда она пада у целој пирамиди власти. Што вам је већи положај ту су вам веће могућности за корупцију и невидљивије су за обичног грађанина. Направили смо цео програм, предложили антикорупцијске законе, али и механизме,  начине на које те законе треба примењивати. То је некоме сметало, неко није смео у то да се упусти, значи, није постојала политичка воља тадашње власти, од тада је прошло седам година, а ни данас корупција није заустављена тамо где је најопаснија.

Зорица Лешовић Станојевић

"ШОК-ТЕРАПИЈА"

У својим изјавама често тврдите да је нама потребна "шок-терапија". Шта то заправо значи?

-  Шок-терапија је управо примена закона. То значи да се закони примењују, одмах, ефикасно и брзо. Закон о пореклу имовине, Закон о отварању досијеа сарадника безбедносних служби, Закон о забрани онима који су сарађивали у безбедносним службама  да учествују у власти, јавним институцијама, јавној управи, администрацији, јавним предузећима, државном образовању, државном здравству... Значи свугде где би се нешто могло злоупотребити. То су те ствари где би требало применити "шок-терапију", распустити неке службе које су тако "оболеле" да не функционишу. Попут шок-терапије која се примењује у медицини, ако терапија успе, организам ће преживети, ако је не употребите, неће преживети, тако је и са друштвеним организмом. Једног момента и друштво толико "оболи", да су му потребне и такве мере.

Овогодишњи резултати археолошког ископавања Градине на Јелици

ГРАЂЕВИНА ИЗ ВРЕМЕНА ЦАРА ЈУСТИНИЈАНА

Градина, доминантан вис Јелице, висине 846 метара, осам километара југозападно од Чачка, у праисторијском, рановизантијском и средњевековном периоду, била је настањена, служећи људима као пребивалиште и склониште. Као археолошко налазиште, Градина на Јелици први пут се помиње у списима Јанка Шафарика, пионира српске археологије, из 1865. године. Од средине осамдесетих година прошлог века, носилац истраживачког пројекта је професор др Михаило Милинковић са Филозофског факултета у Београду, а ископавања финансира Министарство културе Србије.

Поводом завршетка овогодишње кампање археолошких ископавања Градине на Јелици, у понедељак је одржана конференција за новинаре, при чему су посећени овогодишњи ископи, а у копмлексу "Здрављак", јавности су представљени важнији покретни налази.

- Систематска археолошка истраживања почела су 1984. године и са прекидима трају до данас. Од досадашњих 16 кампања, ова је можда најбоља, с обзиром на то да су уложена скромна средстава. Ископавали смо цивилни објекат, велику грађевину која је дугачка преко 20 и шира више од 10 метара, чија висина очуваности зидова прелази пет метара. Реч је о рановизантијском периоду, о шестом веку, времену цара Јустинијана, који је ктитор цркве Свете Софије у Цариграду. Градина, град са још увек непознатим именом, била је регионални центар попут Чачка данас. У шестом веку је имала најмање пет цркава, чије смо темеље открили. Поред тога, открили смо бедеме, куле, две капије и бројне остатке грађевина, више од 1.200 покретних налаза од метала, стакла и других материјала. Затечена је занимљива и разуђена унутрашња архитектура - делови спратне конструкције, преградни зидови, комплетно очувано степениште за силазак у подрумске просторије... Поред радова на објекту ВИ, настављено је и  ископавање јужног дела Базилике "Д", једне од јеличких цркава - рекао је професор Милинковић.

Налазиште поседује три основна хоризонта настањивања: из старијег гвозденог доба, манифестованог налазима праисторијске грнчарије, рановизантијског периода, када је на овом месту подигнут нови град - регионални центар и из раносредњевековног периода са траговима мањег утврђеног словенског насеља, објашњава Милинковић.

- Као до сада најзначајнији издваја се град из 6. века, највероватније основан у време цара Јустинијана (527-565), великог обновитеља градова и утврђења широм Византијског царства. Градина, којој се још не зна  право име, била је тадашњи регионални центар и покривала је површину од око 15-20 хектара, што је сврстава међу највеће локалитете у Србији. Имала је најмање пет цркава, од тога једну са крстионицом, велике, солидно зидане резиденције, стамбене објекте, радионице. Била је брањена бедемима и кулама. Неке од цркава и резиденција биле су украшене скулпторским радовима. Један од фигуралних капитела, завршетка стуба украшеног женским ликом, најлепши је у Србији - подсећа професор.

Са Градине потичу бројни покретни налази: свакодневни употребни предмети, различито оруђе за обављање делатности у трговини, пољопривреди и занатству, опрема за кућу (браве, кључеви, резе, светиљке...), оружје, новац, накит... Мањи део налаза изложен је у Народном музеју у Чачку, док се већи део налази у његовом депоу.

Крајем 6. или почетком 7. века, Градина је вероватно страдала у пожару, изазваном варварским продором. Био је то крај последњих трагова античке цивилизације на овим просторима. После неколико векова наши преци су користили Градину, вероватно као упориште или прибежиште. Налази грнчарије из 10. и 11. века доказују ову тврдњу.

Археолошка ископавања на Градини имају велики историјски и културни значај не само за ово подручје, већ и за читаву Србију.                                            Н. Р.

Градина, епископско средиште

Археолошки налази говоре и о присуству занатлија и радионица. Амфоре медитеранског порекла доказ су разгранатих трговачких веза и потреба за упражњавањем средоземног начина живота, који се односи на употребу вина, маслиновог уља и деликатесних намирница. Оне су и сведочанство стандарда живота богатијих житеља Градине, вероватно чиновника, црквене хијерархије, официра и трговаца. Претпоставља се да је Градина била епископско средиште.

Овогодишњи покретни налази

Из поменуте велике грађевине потичу "уломци" претесаног римског натписа из 2. или 3. века и један готово цео полијелеј - носач за седам кандилаца, тек четврти такав налаз у Србији, поред оних из Царичиног Града, Гамзиграда и околине Пирота. Осим тога, нађен је и део другог полијелеја. Може се истаћи занимљив наменски нож ретког типа, који сведочи о професионалним активностима некадашњих становника Градине, али и делови кућне опреме, као на пример један аван од камена.