Изложба Александре Павићевић у Ликовном салону
СВЕТЛОСТ БЕЛИХ СЛИКА
Ништа сувишно, ништа недовољно и ништа опипљиво, уједначен квадратни облик, беспредметност и бела боја, одликују слике мр Александре Павићевић, уметнице из Пожеге. Иако на први поглед сличне, њене слике се разликују по суптилном наношењу лазурних слојева беле боје, прецизних и тананих као на икони. Апстракција, мисаоност, комуникација, тананост, трансформација невидљивог, светлост, осећаји, додир... асоцијације су које буди поглед на тек овлаш додирнуту белину. „Бог је створио свет невидљиви и видљиви... Па, ако је видљиви свет толико диван, та какав ли је тек невидљиви...", цитат је из магистарског рада Александре Павићевић у коме се позива на Светог Максима Исповедника и књигу „400 глава о љубави". Код ове уметнице „видљива лепота је одраз невидљиве", рекла је, поред осталог, историчар уметности Јулка Маринковић, отварајући изложбу у Ликовном салону Дома културе.
Уметница каже да је „бело поистоветила са светлошћу, која садржи све боје у себи... Редукција боје подразумева пре мисао о боји него ли њу саму... Тако, ако је бело, најостваренија слика кулминације светла, оно уствари представља, не симболичну, већ истиниту слику кулминације свеспознајног (не) видљивог света"... Будимо светлост свету, рекла је уметница.
Александра Павићевић је завршила сликарски одсек ФЛУ на Цетињу у класи професора Драгана Караxића, а магистрирала на Академији уметности у Новом Саду у класи професора Милана Блануше. Излагала је на више од 80 изложби у земљи и иностранству, а ово јој је дванаеста самостална изложба. Живи и ствара у Пожеги. З.Л.С.
Фотографије Душка Луковића у "Жутој кући"
НОСТАЛГИЧНИ ПЕЈСАЖИ...
Већ другу годину кафе-галерија "Жута кућа" свој амбијент оплемењује изложбама уметничких фотографија чланова Фото кино клуба Чачак. Прва самостална изложба фотографија Душка Луковића, једна је од манифестација којом овај клуб обележава 30 година постојања и рада, рекао је Слободан Пајић, председник Фото кино клуба Чачак. Приметивши да младост прати и храброст изложбу је отворио Миленко Савовић: „Док старији годинама припремају своје изложбе, Луковић се одважио да своју прву самосталну изложбу приреди одмах." Разноврсна интересовања ипак, преокупацију аутора на 31 изложеној фотографији своде на пејсаже и портрете. Међу њима је и фотографија „Дрвена стаза", награђена другом наградом 2003. године на конкурсу „Вечерњих новости". „Дрво, „Метар дрва", „Кућа на реци", „Кров", „Уз обалу реке", „Кућа", „Зима", „Пшеница" „У огледалу", неки су од мотива на фотографијама младог Чачанина.
Луковић је и члан Фото савеза Србије од 2004. године од када излаже на бројним престижним изложбама. Пејсажима је овековечио мотиве са Мораве, Рудника, из Чачка и Загреба... Уметничке склоности Душко Луковић имао је од детињства, завршио је школу цртања код признатих ликовних уметника Грујице Лазаревића и Божидара Плазинића, а 1995. и школу фотографије код Зорана Милошевића, чачанског мајстора ове уметности. Од те године посветио се фотографији. Користи дигитални апарат, а жеља му је да у свету фотографије буде профилисан као документариста. З.Л.С.
Концерт пијанисткиње Маје Рајковић у Дому културе
КЛАСИКА ЗА ПРОБИРЉИВЕ
Оно што су музички критичари констатовали, да свирање Маје Рајковић карактерише „изузетан пијанистички нерв, темперамент и склоност ка драмско лирским контрастима", уметница је потврдила и на концерту одржаном на великој сцени Дома културе прошлог четвртка. Убедљива у градацијама и лирским партијама Маја Рајковић је извела дела Шумана, Скарлатија и Рахмањинова. Завршила је „Школу за високо музичко усавршавање" у Портогруару у Италији, код професора Константина Богиноа, а магистрирала у класи Душана Трбојевића на Факултету музичке уметности у Београду. На овом факултету запослена је као доцент на катедри за клавир. Од 1993. године члан је Европске асоцијације професора клавира. Наступала је са Београдском филхармонијом, Симфонијским оркестром РТС-а, Гудачима „Светог Ђорђа", оркестром „Душан Сковран", а као солиста и камерни музичар на бројним концертима у земљи и иностранству. Члан је и трија „Донне ди Белградо". Упркос слабој посећености, чачански Дом културе континуираним програмима настоји да укус музичке поблике у нашој средини негује и класичним репертоаром.
З.Л.С.
„Партибрејкерси", у име јубилеја чачанске Гимназије
„ХОЋУ ДА ЗНАМ"
Поводом обележавања 170 година постојања чачанске Гимназије, прошле суботе је на Градском тргу одржан концерт „Партибрејкерса". Школа која је „била и остала матица културе и сведок времена", концерт је поклонила садашњим, некадашњим и будућим гимназијалцима, и, наравно, граду.
„Журколомци" су на тренутак оживели и заједно са неколико стотина љубитеља ове музике доживели роцк'н'ролл. Београдска група рок, панк и постпанк сцене, увек спајајући модерно и традиционално, својом фасцинантном извођачком енергијом подсетила је на некадашње живе наступе и време у коме су песме настајале. Оно што је изјавио пре неколико година фронтмен групе Зоран Костић Цане потврдило се да и данас важи, да „још увек постоји жеља за музиком, за емоцијом која је чиста и када се оголи, која је искрена и није замрљана".
„Партибрејкерси" су основани у августу 1982. а свој први наступ имали су почетком октобра исте године. Песме „Ако си...", „Улични ходач", „Стој Xони", „Она живи на брду", „Крени према мени", „Оно што покушавам", „Хоћу да знам", „Месечева кћи", „људи нису исти", „Ноћас у граду", „Погледај"... само су неке које су се издвојиле као највећи хитови. Пре скоро две деценије, тачније 1988. године, МТВ је снимио прилог о „Партибрејкерсима". Наступали су широм некадашње Југославије, одржавали концерте по Америци, Канади... Н. Р.
ОБАВЕШТЕЊЕ
У жељи да интензивира свој рад и омасови чланство Друштво Српско-грчког пријатељства у Чачку позива све заинтересоване грађане да се укључе у његов рад. На последњем састанку Управе Друштва изабрани су нови чланови Извршног Одбора. Састанци ће се убудуће одржавати сваког последњег четвртка у месецу у 19 часова у клубу КУД-а „Абрашевић". Друштво ће и ове године прославити своју крсну славу, Дмитровдан, 8. новембра уз присуство пријатеља из Грчке, будући да је Чачак збратимљен са грчим градом Катерини.
Управа Друштва Српско-грчког пријатељства
ПРЕДРАГ ПЈЕР НИКОЛИЋ, редитељ и продуцент из Париза, на српској премијери својих филмова у Чачку
КАД ТЛО ПОД ТРУБОМ ПОДРХТАВА...
Домаћин премијерног приказивања три дугометражна документарна филма у Србији, Предрага Пјера Николића, продуцента и редитеља из Париза, била је Градска библиотека "Владислав Петковић Дис". У Чачак је стигао захваљујући нашој суграђанки Елизабет Јовановић и директору библиотеке. Завршио је 80-тих Филмску академију у Паризу, сарађивао са многим филмским ствараоцима у Француској и једног дана добио задатак да уради "причу о музици из наших крајева". Будући рођени Милановчанин, није му било тешко да се одлучи која ће то врста музике бити. Гуча је била незаобилазна. У Паризу живи већ 25 година, има француско држављанство, а филмове је снимао из визуре француског грађанина тако да му, каже, нико није могао "залепити" национализам, иако је Србин. Исте вечери премијерно су приказани филмови "Труба као судбина" и "Мирис плеха", а у понедељак ће бити пројектован и филм "Кад кукавица заћути". Гости на премијери у Чачку били су трубачки оркестар Дејана Петровића, сина Миће Петровића коме је Николић посветио једно од своја три остварења, Ђорђе Игњатовић, копродуцент куће "Висион теам" која је помогла снимање другог филма и представница Француског културног центра из Београда. Филмове ће, након премијере у Чачку, већ данас видети и публика у Ужицу. Предраг Пјер Николић власник је продуцентске куће НИКОП'С у Паризу.
Филм "Труба као судбина" снимљен 1996. године први пут је јавно приказан након десет година. Зашто је био под блокадом и с каквим образложењем?
- С обзиром да ја у то време нисам имао своју продуцентску кућу морао сам да га предложим одређеном дистрибутеру који се бави промоцијом и продајом филмова. У једној од најзначајнијих кућа за дистрибуцију документарних филмова у Француској са називом "Десет франака", били су одушевљени филмом и квалитетом кадрова који су у филму понуђени, тако да је филм одмах уврштен у европски Каталог аудио-визуелних остварења. На основу тога очекивао сам релативно брзу "повратну лопту". Међутим, време је пролазило, ништа се није догађало. Назвао сам их и у једном озбиљном разговору, један од дистрибутера ми је рекао:" Знаш шта Пјер, Србија је била у моди, више није у моди, а можда ће опет једног дана бити у моди! Ето, то је било образложење које сам добио крајем 1997. године.
Након прве пројекције прошле године у Паризу, како је раговала француска публика, шта су Вас најчешће питали?
- Филм је приказан први пут јуна 2006. године на Другом Фестивалу српског филма у простору "Пјер Карден", који се налази преко пута председничке палате у Паризу. Дошли су бројни гости из више земаља и били су ганути. Почели су да ми пишу писма, да ми шаљу мејлове, да ме питају кад ће поново бити приказан. Питали су ме како неке ствари које нису толико интересантне и не баве се толико емоцијом и суштином једног народа "пролазе", а да оно, што на посебан начин ставља у први план наше аутентичне вредности остаје негде у другом плану. Они сматрају да би управо таква врста филмова у којима се препознају и идентификују требала да представља Србију, а не нека друга. Наш Културни центар је одмах реаговао и уврстио филм у свој јулски програм.
"Мирис плеха" је филм сниман у Француској и у Србији. Прати путешествије француског дувачког оркестра на Сабор у Гучу. Шта Вам је било најтеже?
- Техничка екипа је средствима београдског "Висион теам" као копродуцента морала да дође у Француску да би се тамо организовали и одрадили оно што је планирано. Ту смо имали и административну страну приче. Снимање је подразумевало хиљаде разних дозвола, укључујући и ону за снимање на граничном прелазу Батровци, задржавање на граници, молбе МУП-у... Али, временске прилике и неприлике су биле, изгледа, најтеже. Пошто се "Гуча" догађа у августу, моја визија била је везана за сунчано време. Када су јунаци филма, француски оркестар "Ци Слав" на границу, почели су да се навлаче облаци, а до тада је сваки дан био леп. Почела да пада таква киша, која није престајала два дана. Велики сегмент филма рализован на сплаву у Овчарско-кабларској клисури радили смо све време под кишом. Због тога још већу захвалност дугујем Видоју Боранијашевићу који није одустао од намере да нам помогне. Ангажовао је паралелне екипе које би могле да нам помогну из чамца, кад пукне батерија на камери да оду по другу... Сачекао је екипу, сместио је, нахранио, а део, који сам му остао дужан, није хтео да узме.
Ове године забележен је повећан број гостију из Француске на Сабору трубача у Гучи. Какву традицију труба има у Француској?
- Оно што је за нас непознато то је, да постоји велика традиција дувачких оркестара на академијама лепих уметности у Француској. Међутим, "Ци Слав" је један од ретких оркестара који свира и промовише нашу музику, ону, из Кустуричиних филмова и музику из Западне Србије. Оркестар је оформљен 2000. године и веома је познат и популаран.
Филм "Кад кукавица заћути" инспирисан је косидбом на Рајцу. Има ли још обичаја из наше културне традиције који би могли бити тема неког будућег филма?
- Овај филм се не бави само косидбом, то није репортажа о косидби. Бави се старим, архајским обичајима и веровањима. О томе говори и његов назив. Некада људи нису имали сатове, оријентисали су се према феноменима из природе. Кад кукавица више не пева, то је био знак, негде уочи Видовдана, да се крене у велике пољске послове и косидбу. Тада се практиковао већ заборављени обичај "залучивање", када се муж одваја од жене, одлази у дрвени вајат да спава сам, да би сачувао сву своју мушку снагу за траву... Јер, то је било значајно за животни циклус, трава је хранила животиње, а животиње људе. Јунак филма инкарнира читаву лозу, од прапрадеде до њега самог и то је један точак живота... Иако је прадеда био један од најбољих косача, зли језици смисле да није баш сваку ноћ спавао сам у вајату... У филму игра и косач са Исланда, а целу причу носи француска глумица, све је то један мост, јер, ја сам и овде и тамо.
Истичете да Вам је битна афирмација чачанског краја? Може ли Вам неко замерити то што заступате културни идентитет Србије?
- Мени је Чачак саставни део Гуче. Химна "Са Овчара и Каблара" о девојци која чека драгог је симбол овог краја. Српска премијера "Мириса плеха" припада овом крају, овим филмом успео сам да заинтригирам људе да ме питају где је Гуча, где је Овчарско-кабларска клисура? Стотине њих ме питало како да дођу у ове крајеве. Нисам правио комерцијалну варијанту, моји филмови имају универзални кључ, говоре универзалним језиком и ја немам потребу да кажем да су то Срби и Србија. То се само каже. Моја жеља је да се људи и културе спајају, сажимају, као у свакој љубави, а не раздвајају. Не заступам никога, не припадам никаквом лобију, потпуно сам независан, а мој став је уметнички и универзалан...
Зорица Лешовић Станојевић
ТРИ ФИЛМА О НАМА
Филм "Труба као судбина" посвећен је мајстору трубе Миловану Мићи Петровићу из Дубоке код Ужица, који је преминуо у 39. години. Аутор кроз филмску причу говори о феномену три генерације трубача у овој породици и вештини и љубави која се преноси с оца на сина. Али, филм аутентично сведочи и о старим занатима, кречарима из Ртију, ћумурашима из Котраже, печењу ракије широм Драгачева. "Мирис плеха" настао је ове године, премијерно је у јуну приказан у Версају. Прати путовање француског трубачког оркестра "Ци Слав" на Сабор у Гучу, њихов доживљај атмосфере о којој су само слушали. Једанаест момака здушно свира на саборским позорницама и одаје признање подједнако оркестрима Западне и Јужне Србије, констатујући да је сваки на свој начин савршен, а понешто од њих и науче... У току филма они признају да "нису прешли 2.000 километара xабе". Трећи, "Кад кукавца заћути" је рурална бајка, којом је ове године отворена најстарија манифестација у Србији "Косидба на Рајцу". Тема филма отвара праву ризницу народних обичаја који прате свет рајачких косача... Осим веровања, филм обрађује и српску архитектуру, костим и све што је било важно и вредно у нашој етнологији, каже аутор.
|
