24. меморијал Надежде Петровић

ТРЕНУТАК ЕВРОПСКЕ СРБИЈЕ

Добродошлицу на отварање једног од најстаријих ликовних бијенала у земљи и Европи, 24. Меморијал Надежде Петровић у суботу је у просторијама Уметничке Галерије пожелео књижевник из Чачка Владан Матијевић, подсетивши да је и овај, као и претходни Меморијали приређен у славу најзначајније српске уметнице с почетка 20. века. И читав век касније због трагичних догађаја који су задесили нашу земљу последње деценије прошлог века, иста питања покренула су уметнике. Повратак на основне принципе који су водили и Надежду, уједно је и суштина концепта овогодишњег Меморијала: Како се носимо са сопственом прошлошћу, како наша сећања утичу на перцепцију стварности и у којој форми та сећања постају видљива? Директор Уметничке Галерије Милица Петронијевић истакла је да Меморијал настоји да испоштује све поруке које је Надежда Петровић још пре сто година оставила у аманет и зато, под својим кровом, ова Галерија окупља савремене, авагардне, смеле и храбре уметнике. Као платформа савремене уметности и овај Меморијал је потврдио отвореност Галерије према новим идејама. 24. Меморијал Надежде Петровић отворио је почасни домаћин Иван Тасовац, директор Београдске филхармоније речима да је Меморијал прилика за сваког од нас да се поново суочимо са наслеђем, али и да видимо какве је клице Надежда посејала широм света, с обзиром да је реч о међународном сусрету уметника. Уз Надежду Петровић, Тасовац је поменуо и Милицу Стојадиновић Српкињу и друге жене уметнице које су створиле запажене каријере широм света. Уметници су положили венац на Надеждин споменик испред Гимназије.

Уметнички директор Меморијала је Миодраг Кркобабић, а куратор Астрид Веге из Немачке. Они су начинили концепт изложбе и одабрали радове, а основе пројекта Кркобабић дефинише као алтернацију и преиспитивање могућности нових форми ликовне колоније, коју је у изворном облику иницирала Надежда Петровић. Астрид Веге тврди да-  "Трансформисање сећања" има многоструке одјеке како у друштвеним и политичким сећањима и стварности нашег времена, тако и у контексту недавне историје и садашњости у земљама бивше Југославије". За визуелни идентитет Меморијала био је задужен Мирко Илић, угледно име светског дизајна, који живи и ствара у њујорку. Радови 15 уметника и две уметничке групе изложени су у Уметничкој галерији, Галерији "Рисим" и на неколико локација у граду. Изложба ће трајати до 4. новембра, а након тога ће на основу гласова публике бити одређен добитник и ове награде.

Поводом 24. Меморијала Уметничка галерија издала је и каталог под насловом изложбе "Трансформисање сећања. Политика слике" са уводним текстовима Милице Петронијевић и Миодрага Кркобабића и текстовима Бориса Будена и Астрид Веге. У току прва три дана овогодишњег Меморијала поред откривања Споменика четири вере као централног догађаја манифестације, предавања у Дому ученика одржали су Тхиеррy Дестриез, Беатрисе вон Бисмарцк, Мариана Цастилло Дебалл.

Покровитељ 24. Меморијала Надежде Петровић су општина Чачак и Министарство културе Републике Србије, а партнери у организовању ове ликовне манифестације су Француски културни центар, Гете институт, ПРО ХЕЛВЕТИА, Народна банка Србије, Хеуре Еxљуисе, медијски партнер био је Б92.

З.Л.С.

ИНТЕРВЈУ: ИРЕНА ЛАГАТОР ПЕЈОВИЋ, један од добитника награде 24. Меморијала подсећа да је Надежда Петровић једина жена чији се лик налази на новчаници

КЊИГА ПУНА "ПАРА"

Рад "Изван сећања", Ирене Лагатор Пејовић из Цетиња настао ове године као књига сачињена од новчаница у апоенима од 200 динара на којима је лик Надежде Петровић  поделио је равноправно Награду 24. Меморијала Надежде Петровић. И дело и сама новчаница су својеврсни омаж уметници која је обележила српску модерну на почетку 20. века, а нуди вишеслојна значења. Спајањем нових и старих, ове новчанице подстичу сећања, показују време и трагове употребне вредности. Позајмљене су из Народне банке Србије, а планирано је да буду уништене. Књига од новчаница изложена у меморијалној соби Надежде Петровић у Уметничкој галерији изазивала је знатижељу и симпатије публике овог бијенала. Са Иреном Лагатор, која први пут учествује на Меморијалу,  разговарали смо неколико сати пре него што је сазнала да ће у своју уметничку биографију уписати једно од престижних ликовних признања.

Како сте дошли до ове оригиналне идеје?

- На идеју сам дошла долазећи у ову Галерију и раније на друге њене манифестације. Одавно знам да је лик Надежде Петровић на новчаници, као и да је то једини женски лик који је својим делом заслужио да јој се простор новчанице уступи као споменик и врста простора за сећање, али, као што овај рад каже и као простор "изван меморије", што јесте његов назив. Већ више година сам свесна постојања новчанице од 200 динара као материјала за обликовање једног уметничког рада, не знајући да ћу доћи у прилику да је употребим баш за Надеждин Меморијал. Када сам била позвана, одмах сам знала да ћу баш тај материјал употребити за предложак свог рада и да ће то бити арт књига.

Шта чини уметничку вредност ове књиге?

- Није само обликовање књиге оно где се рад завршава. Део рада чини и третирање питања и слика прошлости, како оне утичу на формирање наше садашњости и будућности. Новчанице показују трагове њихове употребе кроз време, спајање нових и старих, њихово повезивање и различитости одражавају и недавну историју Југославије, односно Србије. На новчаницама новијег датума реч "Југославија" је нестала. И то је траг, сећање из прошлости које се итекако рефлектује на садашњост и будућност. У интеракцији са неком књигом у сваком од нас постоји тај унутрашњи "глас", унутрашњи говор или неки невидљиви, нематеријални дијалог док читамо било књигу или текст. Зато је једно од основних питања које третира ова књига, која је де факто - објекат, питање садржаја као таквог, питање говорне и писане речи, личне одговорности и става о свету који нас окружује, што увек и јесте садржај који уметност литерарна, визуелна или глума третира као поље свог деловања.

И технички сте успешно реализовали свој рад?

- Арт књига је једна од тематика којом се ја бавим у свом стваралаштву. То нису само инсталација и просторна интервенција већ и простор књиге као такве, онај простор који она третира у себи самој када је читалац има у рукама као посматрач или посетилац неке изложбе. Књигу од новчаница урадила сам са Добривојем Брадићем и Дарком Манојловићем, професионалцима који се целог свог живота баве обликовањем књиге и њеним техничким проблемима. Они познају не само техничку, већ и ону племенитију страну стварања књиге као уметничког дела. Управо на арт књизи сам и магистрирала на ФЛУ на Цетињу у класи професора Мила Грозданића, који је један од наших врсних познавалаца обликовања књиге.

Одакле Вам оволико новчаница?

- Важан је податак зашто сам баш оволику количну новца употребила као материјал?  Зато да би се постигао волумен, масивност и визуелни слој овог рада, у оном смислу да то заиста буде књига коју када имате у рукама имате као неку материјалност, нешто опипљиво, што је у великој супротности са оним што рад сам третира, а то је питање садржаја људске креативности, одговорности. Кад бисмо то посматрали у контексту историје уметности то би се могло свести под антрополошке идеје и антрополошке материјале попут Јозефа Бојса, на пример.

Каква је даља судбина овог уметничког дела?

- Књига ће се наћи у сталној поставци Музеја новца у оквиру Народне банке Србије, којој сам се ја иницијално обратила за позајмицу материјала за обликовање мог рада за 24. Меморијал. Наравно, са концептом да ћу ја њима тај новац вратити, само у форми уметничког дела.

Како оцењујете радове на овом Меморијалу? Ко би био Ваш фаворит да сте били члан жирија?

- Сјани су, има веома интересантних радова. Меморијал је јако добра изложба која третира врло кључна питања актуелна и у светској критици. То су питања меморије, оног што није само материјално, већ оног што се очекује, што остаје за будућност и оног што је наша одговорност, одговорност једног посетиоца и обичног грађанина за сутра. Када је реч о фавориту, ми уметници на овој изложби смо више пута разговарали баш о томе. По мом најинтимнијем размишљању један од најзанимљивијих радова који заиста јесте оглед у стварности је рад Ирене Келечевић, "Споменик четири вере". То је рад који носи својствену поетику социјалног и ангажованог у себи.

Утисци након доделе награде Меморијала?

- То је апсолутно значајно признање, изузетно вредно у смислу и садржаја и квалитета, као и традиције на основу које још увек постоји. Награда је за мене једно велико изненађење, нисам је очекивала, с обзиром да на овом Меморијалу има пуно квалитетних радова који равноправно стоје једни другима ,,раме уз раме".

Зорица Лешовић Станојевић

У оквиру 24. Меморијала Надежде Петровић обновљен јединствени Споменик четири вере у Чачку

СИМБОЛ ПОМИРЕЊА У СРЦУ СРБИЈЕ

Полагању венаца присуствовала Ивана Стефановић, државни секретар Министарства културе и неколико амбасадора, а венце су положили  др Миро Чаваљуга, помоћник министра за борачко-инвалидска питања, представници војних Удружења,  општине Чачак, Уметничке галерије и уметници из света

Централни догађај 24. Меморијала "Надежде Петровић" био је обнова јединственог Споменика четири вере, споменика помирења, на који су после 66 година враћена обележја јеврејске и исламске вере, која су нацисти уклонили у току Другог светског рата. Обнова споменика је део концепта овогодишњег Меморијала и уметничког рада Ирене Келечевић. Свечаност је у недељу започела краћим освртом на историјат споменика који је, поздрављајући представнике владе, локалне самоуправе и уметнике у име Уметничке галерије "Надежда Петровић" прочитао књижевник Владан Матијевић. Споменик је 1934. године подигнут ратницима Балакнских и Првог светског рата који су погинули у чачанском крају од 1912. до 1918. године, а на иницијативу чачанске помоћне женске секције ФИДАК-а и Међународног удружења резервних официра и ратника из Париза. Има облик пирамиде и налази се над костурницом у коју су сахрањени посмртни остаци 918 војника обе зараћене стране, српске армије и војника Централних сила. На њему се налазе симболи четири вере и по томе је јединствен у свету: православни и католички крст, јеврејска шестокрака звезда и исламски полумесец. Након уклањања симбола јеврејске и исламске вере у током Другог светског рата, остале су само контуре, отисци некадашњих ознака. Сада су ти симболи враћени на место где су првобитно и били постављени, а на инцијативу уметника, Уметничке галерије "Надежда Петровић", СО Чачак и Министарства културе РС.

Поздрављајући представнике владе, амбасада и друге госте, Велимир Станојевић је отворио програм откривања обновљеног Споменика и рекао да је општина Чачак подржала обнављање овог обележја због свега што је за наш град урадила Надежда Петровић, велика уметница, хуманиста и велика Српкиња, као и у име жена Чачка, на чију је иницијативу  споменик и подигнут, пожелевши да "заувек владају слога, љубав и мир на овим просторима и међу свим нашим грађанима, ма којој вери и нацији припадали."

Ловорове венце су на обновљени споменик положили др Миро Чаваљуга, помоћник министра за борачко-инвалидска питања у име Министарства за рад и социјалну политику, Велимир Станојевић, председник општине Чачак и директор Уметничке галерије Милица Петронијевић. У име Српског четничког покрета венац су положили Зоран Мићовић, повереник покрета за Ариље и Рашко Бугарчић, председник привредне секције Српског четничког покрета, а у име Удружења ратних војних инвалида и породица погинулих бораца Србије, Радиша Миливојевић, председник и Горан Јоловић, члан ИО. Свечаност је пратио и звучни запис на коме су прочитана имена и порекло жртава сахрањених у спомен-костурници.

НАЈБОЉЕ ЛИЦЕ СРБИЈЕ

Државни секретар Министарства културе Ивана Стефановић, одајући признање организаторима Меморијала и граду Чачку је рекла да је од великог значаја чињеница што Меморијал траје више деценија, и што се његов профил кристалише и трансформише у духу Надеждиног огромног људског, етичког, хуманистичког и личног легата. Министарство културе подржало је 24. Меморијал Надежде Петровић као једну од најпрестижнијих манифестација у области визуелне уметности у земљи, истакла је Стефановић, нагласивши, да данашњи Меморијал афирмише не само уметност по себи, окренуту не само Надеждином стваралачком модернизму, већ и њену улогу у друштву.

- Ангажман савремене уметности се нигде више не пориче, као и способност уметности да одслика, ако треба упозори, али и да "ошине" све друштвене тегобе. У том смислу се може прочитати и ово узбудљиво обнављање Споменика четири вере овде у Надеждином Чачку, споменика, јединственог по поруци помирења свих који су на овим просторима гинули. Обележја религија која су постављена 1934. године, данас су враћена на своје место, тако да и данас, поново с нама у спомен-костурници поред које стојимо, једнаки у смрти леже они који су живели у знаку исламског полумесеца, јеврејске звезде, али и оба крста.  Овај догађај свима нама може послужити на част, јер, овај споменик је пример толеранције и представља најбоље лице Србије у време кад смо страшно искрварили, а били смо способни и имали ту духовну величину да кости наших ратника ставимо у исту костурницу са онима који су били са друге стране. Повратак томе је врло озбиљна ствар и ја заиста честитам Чачку на иницијативи и женама из Европског покрета, исто као што бих да су ту, честитала и загрлила оне жене које су пре толико деценија иницирале изградњу оваквог споменика - рекла је, поред осталог Ивана Стефановић.

УЈЕДИЊЕНИ У СМРТИ

Споменик је дело Исидора Јањића, инжењера из Чачка. Пројектован је у виду пирамиде која почива на костурници. Чачанска женска секција ФИДАК-а покренула је акцију за подизање спомен-костурнице још 1928. а од 1932. године активно се прикупљају подаци о сахрањенима. Од  914 сахрањених, непотпуни су подаци за само15 војника, углавном из састава Централних сила. У заједничку гробницу сахрањена су 652 српска борца, њих 205 је из чачанског краја, а 447 из осталих крајева Србије. Из састава Централних сила било је 262 војника, највише из Чешке, Угарске и Аустрије. Изградња споменика и спомен костурнице почела је октобра 1933. године, а поверена је чачанском каменоресцу Франческу Бербељу. Прављен је од камена који је Бербељ довлачио из свог каменолома у јемијској стени, а амблеми су направљени од јабланичког гранита из Херцеговине.  Стављање амблема као симболичних ознака верске припадности жртава и давање интернационалног карактера споменику изазвало је жучне расправе у време припрема за његову изградњу. Али, дубоки хуманизам чачанских људи је превагнуо, тако да су војници обе зараћене стране сахрањени у заједничкој гробници. Сахрањивање је завршено 5. августа 1934. године. Симболичан пренос посмртних остатака добио је карактер јавне манифестације. Отварање и освећење споменика обављено је 23. септембра 1934. године, када су у Чачку боравили гости из разних места Краљевине Југославије, представници посланстава из Француске, Енглеске, Белгије, Италије, Немачке, Бугарске, Румуније и Турске, локално свештенство чачанске Саборне цркве и свештенство Жичке епархије. У Чачанској цркви прво је одржан помен изгинулим ратницима, па се поворка упутила ка гробљу. На челу поворке била је војна музика, за њом венци домаћих и страних изасланика, а иза њих учесници освећења. Никад до тада није кроз Чачак прошла тако велика и свечана поворка као тог дана. Град је био искићен југословенским и страним заставама. У једном говору приликом освећења споменика истакнуто је да је споменик у Чачку споменик мира, и да означава "уједињење мртвих кад нису могли да се уједине живи". Податке објављене у Зборнику Народног музеја из 1975. године забележио је Теодосије Вукосављевић.

Зорица Лешовић Станојевић
 

Иван Тасовац, директор Београдске филхармоније

НАЈБОЉИ ПРИМЕР ПОЛИТИЧКЕ КОРЕКТНОСТИ

Први пут у Чачку у улози домаћина једне сликарске манифестације Иван Тасовац каже да су му утисци  сјајни.  Зато што је Надежда Петровић једно од главних обележја не само Чачка него и Србије, а Меморијал, после Венецијанског, вероватно најстарији европски бијенале. Ово је била прилика да се поново суочи и са делима Надежде Петровић у окружењу из којег је потекла и стекне увид докле су се клице њеног талента прострле, с обзиром да је Меморијал међународни сусрет уметника. За директора Београдске филхармоније није остало незапажено ни традиционално чачанско гостопримство. На Чачанском гробљу, приликом откривања обновљеног Споменика четири вере, је рекао:

- Ово је апсолутно један тренутак европске Србије. Обнављање овог споменика за мене је један од најважнијих политичких догађаја, тако да са приличном тугом примећујем да је дошло врло мало представника владе Србије, цркве, дипломатског кора, невладиних организација, јер, ако је нешто направљено у најбољем смислу политичке коректности, онда је то ово данас. Велике честитке онима који су све ово организовали, а велика срамота за оне који данас нису били овде.

---

Завршен Међународни фестивал анимације АНИМАНИМА 07

„ПРИЧА О ТОМЕ КАКО СУ..."

Добитник главне награде фестивала „Златни штифт" је филм о нестанку птица Додо, у режији ауторске групе Тхе Блацкхеарт Ганг из Јужноафричке Републике

За Гран при Међународног фестивала анимације АНИМАНИМА 07, који је завршен прошле суботе, такмичило се 59 филмова из 23 земље. Трочлани интернационални жири, у саставу Пјотр Сапегин (председник), Снежана Трстењак и Игор Лазин, велику награду фестивала „Златни штифт" доделио је филму „Прича о томе како су...", у режији ауторске групе Тхе Блацкхеарт Ганг из Јужноафричке Републике. Награда је додељена „због прелепо покретљиве приче о нестанку Додо птица". Филм је метафора изумирања, у неуобичајеној форми анимиране опере, прича о уништењу и поновном рађању.

Снежана Трстењак, члан жирија, која поред анимираних остварења потписује и велики број ТВ реклама, истакла је да је врло задовољна селекцијом, и да је добро то што има много филмова, нарочито за младе људе који не могу да путују на фестивале и прате актуелна светска дешавања. „Задовољна сам што могу да се виде добри филмови. Осим што се може много тога видети и научити, може се и уживати", рекла је Снежана Трстењак.

Многе атрактивне филмове ван конкуренције, тачније око 150 анимираних остварења, публика је могла видети у више ревијалних програма. љубитељи анимације су на фестивалу уживали у ревији филмова који су се прошле године овенчали наградама на најпрестижнијем светском фестивалу анимације у Анесију. Представљена је и будућност српске анимације програмом „Радови у току". Посебну пажњу изазвао је специјални програм „Најбоље из Норвешке", који је представио норвешку анимацију. На изложбама у оквиру пратећег програма публика је видела радове Мирољуба Милутиновића Браде и Николе Кораћа, као и плакате фестивала анимације Анимафест из Загреба.

- Нема сумње да је анимација уметност новог миленијума, уметност бесконачних могућности. Филмска анимација у Србији има дугу традицију, захваљујући првенствено реномеу Београдске школе, а у последње време се све више шири, од професионалне кинематографије до дечјих радионица, од високошколског образовања и издаваштва до фестивала и сличних манифестација. Фестивал у Чачку је нови допринос популаризацији и промоцији уметности анимације у земљи, као и шанса да се српска анимација промовише у свету, кроз размену аутора, филмова и програма. Фестивал је празник анимације, прилика да се виде најбољи филмови светске продукције, из такмичарског и пропратног програма, али и занимљиве ретроспективе великих мајстора анимације - рекла је Весна Довниковић, генерални секретар АСИФЕ.

Она је изразила наду да ће сарадња са АСИФ-ом ојачати. Интересантно је да су АСИФ-у и Први међународни фестивал у Анесију, основали исти људи и готово у исто време, 1961. године. До тада је анимирани филм био само додатак, пропратни програм великих међународних филмских фестивала, у Венецији или Кану. Тадашња велика имена светског анимираног филма основала су посебан фестивал анимације, и обезбедили јој достојно место које заслужује. АСИФА је основана првенствено са циљем промоције и уметности анимације и заштите уметника аниматора, истакла је Весна Довниковић.

Боривој Довниковић Бордо, аниматор, карикатуриста, илустратор, стрип цртач, графички дизајнер, такође је, за свој допринос анимацији добио велику награду "Златни штифт". Довниковић је рођен 1930. у Осијеку. Један је од пионира хрватске - југословенске анимације и Загребачке школе цртаног филма. Као цртач и аниматор ради од 1950, а ауторске филмове ствара од 1961. године. У дугогодишњој каријери освојио је за своје анимиране филмове тридесетак међународних награда. Бордо је приказао ретроспективе или програме својих филмова у више од 40 градова света, као и у програмима Загреб филма на свих пет континената. његов уxбеник за аниматоре "Школа цртаног филма", објављен је у Загребу 1983. и 1996. године, а потом у Чешкој и Француској, и недавно у Београду. Луксузна монографија "Б... значи Бордо" објављена је прошле године у Загребу.

Н. Р.

НАГРАЂЕНИ ФИЛМОВИ

Награда за најбољи филм у категорији до пет минута додељена је филму „Апнее", у режији Клода Шабоа из Француске. Прича о замрзнутом тренутку испричана је изузетном филмском вештином, где је камера једини лик који се помера. Награда за најбољи филм у категорији до 15 минута додељена је филму „Сећање паса" у режији Симонеа Масија из Италије. Реч је о нежном и поетичном филму, који говори о животу и смрти кроз очи дечака. За најбољи сценарио жири је награду доделио филму „Остаци", аутора Игора Ћорића из Србије. Ово је забавна прича о великим  сновима, као и о томе како надања људи остају неостварена. Награда за најбољу анимацију додељује се филму „Хотел склопи очи", прослављеног аутора Била Плимптона из САД-а.  За најбољу режију награђен је филм „Арка", чију режију и сценрио потписује Гжегорж Јонкајтис из Пољске. Овај филм на несвакидашњи начин говори о безнађу и спасењу људске врсте. Награда за најбоље остварење у категорији анимираног музичког спота и рекламе додељује се реклами „лове спорт: паинтбалл", аутора Грента Орчарда из Велике Британије. Признање главног жирија додељује се филму „Прогноза", у режији Адријана Локмана из Холандије. Признање главног жирија такође се додељује и филму „Левијатан", аутора Симона Богојевића Наратха из Хрватске. Ово је снажна антиратна прича, која говори о колективној моћи у борби против непријатеља. Признање селекционог жирија одлази филму „Магла" аутора Емилија Рамоса из Мексика.