Необично породично славље у Мојсињу

ЈОХАН УЗ МИЛЕНУ ЗАВОЛЕО И СРБИЈУ

Читав радни век провела је у Холандији, где је пре три и по деценије упознала човека за кога се удала и с којим данас пензионерске дане проводи у свом родом селу

У центру Мојсиња, крај Ибарске магистрале, шатра. Породично весеље. Уобичајена бучна музика, "иће и пиће", али сасвим необични домаћини. Супружници Милена и Јохан Кларенбек, у народној ношњи "од главе до пете" дочекују госте. Међу званицама и екипа "Чачанског гласа".

Холанђанин а од недавно и српски држављанин, с накривљеном шајкачом и не скидајући осмех са лица, признаје да га жуљају опанци. Али, каже, издржаће. "Све за љубав", шале се гости који су и дошли да са Миленом и Јоханом пре свега прославе скоро три и по деценије њиховог заједничког живота, али и још по нешто уз то... Док су долазили на годишњи одмор, свакога лета, мало по мало, саградили су овде кућу, а недавно и још један објекат, где планирају да отворе продавницу у којој ће највероватније продавати холандска семена цвећа.

Милена је, сећа се, са 27 година, посредством Бироа за запошљавање отишла у Холандију да ради. Запослила се у фабирици лекова у Утрехту, граду у близини Амстердама. Након три године, давне 1973, срела је Јохана, Холанђанина за кога се удала пре непуне три деценије. Свих тих година нису пропуштали прилику да проведу одмор у Мојсињу, јер је Милена, признаје, сваки пут бројила дане до поласка. А Јохан, питамо, како је он заволео Србију?

- Па ето, Јохан воли прво мене, а уз мене заволео је и Србију -  смејући се отресито нам одговори шездесепетогодишња, али  наочита Милена. - Јохан је толико бринуо кад је Југославија бомбардована. Ја ујутру чим устанем укључим телевизор, а он ми каже да га не зовем ако је опет нешто лоше, него само ако имам бар једну лепу вест из своје домовине.

Милена је, док је била млађа, играла у нашој фолклорној групи у Утрехту, певала у хору. Била је координатор тог фолклорног клуба у граду у коме је живела. Једне године организовала је и тродневни боравак у Холандији културно уметничког друштва из свог краја. 

њих двоје у Србију су долазили често, а да се овде дефинитивно настане  одлучили су 2004. године. Већ су били у пензији, а остатак живота, решили су да проведу у Мојсињу. Три деценије тамо и још толико овде, па биће доста, шале се.

Јохана комшије зову и Јован, Xон, како ко. А он, кажу, све разуме, али слабије говори српски. Још док су живели у Холандији заволео је српску кухињу. Милена прича да су сваког викенда са једном породицом из Босне правили роштиљ. То му је и сада омиљена храна. Привукао га је и наш темперамет, а посебно му се свиђа српска музика. Певуши уз Бренине и Шабанове песме, а оваквих весеља, каже, нема нигде. У Холандији је, смеју се, све "на чачкалицу", па су можда и зато желели да и сами у Миленином родном селу направе право српско весеље. То им је кажу све. Нису имали сина да шаљу у војску, ни кћерку да удају, али зато имају много рођака и пријатеља који су дошли да им улепшају славље.

Г.Д.

---

Милијан Милојевић из Горње Горевнице о занату који изумире

СЕЋАЊА СТАРОГ ОПАНЧАРА

- Мајка плаче а четници чекају да пенxетирам опанке и цокуле... Долазили партизани и одузели сто пари ђонова... Све сам радио ручно... - прича мајстор Милијан

"Јелек, антерија и опанци, по томе се знају Србијанци", стих народне песме који чува традицију и потврђује податак да су Срби у првој половини прошлог века углавном носили опанке. По опанцима су, мање или више, били чувени и мајстори овог заната. Опанчарски занат, који данас изумире, био је најпопуларнији између два светска рата. О занату, штављењу коже, изради опанака и отварању опанчарских радњи педесетих година прошлог века, говори некада чувени мајстор Милијан Милојевић из Горње Горевнице. Тражећи међу пожутелим фотографијама посебно драгу слику деда Милијан започе причу.

- Прве опанке сам направио још док ми је отац био жив. И он је био самоук опанчар, као и ја. Није ми дао да радим, јер се он разболео штавећи кожу. Када ми је отац умро, 1940, имао сам дванаест година, а требало је да заједно са мајком бринем о три сестре. После очеве смрти почео сам да правим опанке. Мајка ми је помагала док сам штавио кожу. Имам и диплому. У комисији је, поред осталих, био и чувени Дикан опанчар, са којим сам касније и сарађивао -  прича деда Милијан, поносно показујући урамљену диплому на којој пише: "Ова му диплома служи као доказ стручне спреме из опанчарског заната и даје му право на назив занатског мајстора". 

Сећајући се тешких времена, стари мајстор прича како је дању правио обућу за партизане а ноћу за четнике. "Мајка плаче, а они чекају да пенxетирам опанке и цокуле", сећа се деда Милијан. Радио је и по селима, у Вранићима, Милићевцима, Ракови, Срезојевцима, Брђанима... памти фамилије, имена и куће.

- Једном, када сам се вратио кући, мајка ме је сачекала забринуто. Долазили партизани и одузели сто пари ђонова. Тадашњи начелник СУП-а Драго Тороман, помогао ми је да вратим бар нешто из магацина у љубићу. Није било лако без довољно материјала, јер сам имао много посла, а у то време је можда радила једна фабрика обуће, мислим "Козара". Касније, после окупације, око 1950. године, било је боље, почеле су да раде фабрике, а ја сам правио патике за Дикана опанчара. Све сам радио ручно. Пенxетирао сам и поправљао ципеле. Крпио сам и гумењаке, кондуре, па нашарам да се по мразу не би клизале. Поправљао сам и торбе, каишеве... За материјал сам се сналазио, секао сам гуме, а опуту сам кројио "жмурећи". Дрвеним ексерима сам пенxетирао и опанке и цокуле... И данас понешто поправим, али ретко - каже мајстор Милијан.

Имао је два дрвена калупа, "чачански" и "милановачки", тако да је могао да удовољи и захтевима богатијих младића. Памти најмодернијег младића из Милићеваца који "није жалио да плати за модерне опанке". Да би могао да сашије такве опанке, каже, морао је да уради 72 набоја. Поред калупа, користио је косијере, шила, зумбу, наковањ и чекић, али и рог од козе или варкеш како га је назвао, са којим је шарао обућу.

Деда Милијан није познат само као опанчарски мајстор, зна се у селу да је копао бунаре и да је радио као рудар у јами на Руднику, најпре као копач а потом и као палилац мина. Али, то су неке друге приче... Данас, на породичном имању, помаже "деци" у пољопривредним радовима, каже, "мили му се кад су деца добра". И, наравно, ужива у друштву две кћерке, сина, седам унука, шест праунука, а очекује и "беле пчеле".   

Н. Р.

- Штавио сам говеђе, телеће, јареће, псеће коже, јер ђонови и опанци не могу да се раде без преплета и шивења. Најлакше ми је било скинути кожу са пса, поготову са мршавог, неухрањеног. Лакше је било штавити коже док се не осуше. У супротном бих морао да их носим под воденицу. За штављење кожа се користе различите смесе, мекиње, шишарке... - објашњава како се штави кожа мајстор Милијан.